Oduvijek
se u Žepi znalo za moral i red i po nepisanom se pravilu znalo ko se od
koga more oženiti i đe se koja cura more udati, a rodbinske veze su se
čuvale sve do devetog koljena.
I ne samo to, vodilo se računa i o hajvanu; znalo se kod koga su
najbolji bakovi, kako bi telad bila što formastija, bez obzira da li se
šćela „držati“ ili prodati na pijaci. Ne pamtim da je ikad u Žepu doš'o
veterinar da osjemeni ni krave ni ovce, jer se to kosilo sa moralom
žepljaka i podrugljivo su na sijelima pričali kako veterinar dolazi u
neka prigradska rogatička sela i da nije skup, te da se seljacima iz tih
sela kobajagi bolje isplati veterinar nego bik i ovan.
Pravi domaćini su vodili računa o pasmini krava, te bi kjave i
najformastiju mušku telad ostavljali za držanje, a ostalo bi se hranilo
za pijace. Držali su samo bosansku bušu, kojoj nije trebalo puno hrane
da prezimi, jer bi zimi jela šašu, slamu, pa i spareno sijeno, a ljeti
bi je bilo hora hraniti, jer bi se začas napasla na strnjiku ili idući
paske oko puta. Buša je davala mlijeka baš koliko treba za tele, kućne
potrebe domaćina, vikendaše i rodbinu iz Saraj'va i Rogatice da im se
„šta pokuči iz ruke“.
I čudio sam se što ti građani žive u gradu, a fale selo iz kojeg sve
odnesoše; najrumenije jabuke i kruške „trganice“, najbolje kumpjere iz
trapa, luk svezan u vijence ili zavezan u stare ženske nakinute čarape
izvješan ispod strehe stare štale, kupusrepe, pečenjke, kukuruzno i
ječ'meno brašno, najhasulnije suhe šljive, orahe kokavce, dok smo se mi
patili sa koštunjevcima, med, pekmez, mlado i topljeno maslo, kajmak,
mladi sir i sir iz kabla, domaće ljuske (jaja), pa čak i sirće, sirutku,
žaru i zelje od kravlje repe. Sve je građanima valjalo i bili su
spremni i da zbog tereta u gepecima ili galerijama auta odvale auspuhe
ili da im ispušu gume u starim ohrdanim Fićama, Stojadinima, Škodama,
Moskvićima i Ladama, a nama, bolje reći mamama bi donosili Linđu i
Rahatlokum, koji bi se nosili drugome ili bi ih mi pojeli tek kada im
dobro zastari rok trajanja. Kasnije se počeo donositi sok Lero, koji bi
se mutio samo kad neko dođe.
Telad bi samo prvi mjesec držali na mlijeku, a onda bi se prihranjivala
mekinjama, kukuruznim brašnom i hasulnijom otavom. I ne bi se puštala iz
štale dok ne bi bila spremna za pijacu, pa bi po kamenju hodala baško
žepske snahe u štiklicama. Muškoj teladi se u pogledu dojenja po
nepisanom žepskom pravilu davala prednost, tako da su više i duže
dojila. A kada bi nekoga upitali zašto je to tako, oni bi samo slegli
ramenima i rekli „đe se muško i žensko u žepi more porediti?“
Domaćini su se najviše plašili da tada tele ne slomi nogu, jer bi se
odmah moralo priklati, a meso bi komšiluk kupovao više iz hatora, jer se
svaki dinar čuv'o za školanje đece, a i ako bi kupili, to bi bila
kila-dvije, jer ga se nije imalo đe držati, pošto većina nije imala
frižidere ili ako je i imala, bili su utrnuti i više su služili za
sušenje opranih suda na njima, nego za to da se hrana ne pokvari, jer je
bio jazuk trošiti struju.
Mi smo godinama držali Milavu, za koju je r. mama jednom govorila da je
steona sa 14. teletom. Većinom je telila mušku telad i od nje smo uvijek
imali najbolje volove, a od ženske teladi smo za kuću ostavili Bjelavu,
Šarku i Balju. Mama je govorila da joj je Milava najbolja na mlijeku, a
i da teli najbolju telad. Bjelava i Balja su imale više mlijeka od
Šarke, ali im je mlijeko bilo rjeđe. Kada bi se u čanke i karlice u
koljebi i šupi izlilo mlijeko, oni masniji sudi od Šarke bi se iznosili
pred musafire, a i maslo joj je bilo nekako žuće i ukusnije i čuvalo bi
se za r. amidžu Halila i r. dajidžu Jusu.
Babo je u Takvimu uredno vodio evidenciju kada je koja krava vodila i
kada joj se vakat oteliti. Kada je jedne godine Šarka bila pred oteljaj,
babo viče mami da ako bude muško tele, da će ga ako Bog-da držati, jer
su Zoronja i Bjelonja ostarili, pa ih valja zamijeniti juncima.
Kada se primaklo vrijeme Šarkinog oteljaja, mama je dvije-tri noći
obilazila po svunoć i vazdan, pa joj u štali ostavila i upaljenu
sijalicu, bez obzira što je jazuk da se troši struja. Šarka se otelila
jedno jutro pred zoru, dok je mamu od umora ufatio san. Kada je ušla u
štalu nađe je kako liže sivog volu, koji je pred njom drhatao kao prut i
činilo se da će se svakog trena svaliti. Mama ga po glavi obrisa slamom
i navede da prvi put podoji. Dadoh mu ime Zekonja, jer mu je dlaka bila
najbliža zecu kojeg mi je babo prije na nekoliko dana ufatio na Crkelju
koseći ječam. Mami je najvažnije bilo da se Šarka hairli otelila i da
nije pojela pometinu, jer se ponekad znalo desiti da se krava pometinom
udavi. A onda je pometinu odnijela i zarovila u dno đubreluka, jer je
bilo grehota ostaviti je nako, da je paščad ne pojedu.
Tako je to bilo u Žepi, krave su se telile, a ovce janjile bez pomoći
veterinara. I žene su se kod nas birvaktile porađale bez doktora i bez
bilo kakvih pregleda i praćenja trudnoća, jer je bilo sramota da neko
vidi da je žena trbava, a kamoli da ide kod muškog doktora meazellah (ne
dao Allah).
Ne znam je li mi bilo draže što je Šarka otelila Zekonju ili što će nam
mama odmah istoga dana napraviti grušonju, od domaćih jufki koje je
prije na noć sa velikom pažnjom pekla na plati starog Smederevca, mada
je govorila da joj je žao da ne umanji teletu. Pita je mogla biti i veća
i deblja da se po žepskom adetu grušonja nije davala i komšiluku, da i
oni okuse. E da mi je danas te grušonje i te hajir mamine dove za nas
koji jedemo, ali i za hajvan!
Zekonja je bio laćoguz, tako da bi već za koji dan podojio do zadnje
kapi, pa ga je mama brzo morala zatvarati u prijegradak, a za koji dan i
vezati na teleći lanac. Zekonja nije volio da bude svezan i stalno se
zatez'o i vrtio, tako da je nekoliko puta iz lanca izvlačio glavu, pa bi
podojio i Šarku i Bjelavu, tako da bi se mama iz štale vraćala prazne
rukatke.
Kada je Zekonji bilo oko mjesec, mama mu je počela smanjivati njegovu
dozu, ali ga je prihranjivala domaćim mekinjama i kukuruznim brašnom.
Žepljaci su tek pred agresiju počeli kupovati koštano brašno i često su o
tome pričali kako telad od njega bolje napreduju, ali da je nezdravo,
jer se u „njega svašta tura“. Za oko dva mjeseca Zekonja je ojač'o tako
da ga mama nije mogla sama odlučivati, pa smo joj pomagali ja i moja
starija sestra Emina. Ubrzo ga ne mogasmo saulisati, tako da mu je mama
ljevala mlijeko u tekne.
Od kako je Zekonja počeo jesti mekinje i kukuruzno brašno, ja mu
započnem davati po koju kocku šećera i kradom po koji komadić kukuruze i
koju šaku kukuruza. Zato kada bih se ja pomolio na vrata, on se sav
uznemiri, pa skače u jasle i otima sa lanca.
Kada mu je bilo oko pola godine, pomalo smo ga počeli puštati sa kravama
da pase na Crkelju, a sa godinu je počeo da buče i razvaljuje ograde i
sijena. Prvi bi „podabro“ sve kruške i jabuke, a najviše je volio staru
Kantarušu i za razliku od drugih goveda, nisam se plašio da će se
zadavaiti, jer bi jabuke i kruške začas shrum'o. Znao je ulećeti i u
kukuruze i založiti onako zajedno sa šašom, a ja bih ta mjesta zagazio i
prekrio travom, a u gaj bacio korijen, da babo ne vidi da je bilo
zijana. Na Crkelju je od neke siline i potrebe za bodenjem staru
divljaku kod guvna skroz ogulio, a nogama je iskop'o dvije jame. Kada bi
u daljini osjetio hajvan, prestao bi pasti i počeo bi rikati i kopati
prednjim nogama.
Babo ga je počeo fatati u jaram sa Baljonjom koji je bio stariji, ali
mirniji. Zekonja je zbog svoje siline vuk'o u stranu, tako da je mogao
biti i dešnjak i ljevak, samo mu je trebalo naći boljeg parca od
Baljonje. Vrat mu je bio ogroman i stopio se sa glavom i prsima, tako da
su mu svi teljizi ispod strehe klanice i stare koljebe bili tijesni.
Mama mi jednu veče reče da je dok ga je vezala za jasle na nju „fukno“.
Te jeseni sam sa nepunih sedam godina, „prije na godinu“ kren'o u školu i
jedva sam čekao da se vratim iz škole, na brzinu pojedem pokajmačenu
krišku hljeba, na koju bi mama između prsta malo potrusila šećera i da
sa komšijama Mevćom, Musom, Dževadom, Bajrom i Mesudom poigram u Hrašću
lopte. Igra bi se morala prekinuti čim bi me mama zovnula i valjalo je
hajvan goniti u Kotarić da se do mraka napase.
Babo je iz Rogatice dolazio kući petkom naveče, a ja bih ga jedva čekao,
pošto nam je svaki put donosio veliki „kupovni hljeb“, a nekad i dva, a
bio je ukusniji od maminog šeničnog hljeba, posebno kada bi u njega
pomiješala više ječmena brašna.
Jedne subote nakon ranog sabaha i doručka, dok sam ja kidao štalu, što
je uglavnom bilo moj posao zadnjih nekoliko mjeseci, mama je muzla
krave, a babo je već pred štalom cijepao drva. Mama pusti hajvan da se
napoji na koritu, ali kako Zekonja iziđe pred štalu poče da buče i krenu
prema babi, koji ga udari držalicom nekoliko puta među rogove, ali
Zekonja je išao naprijed. Babo prođe iza trešnje, otvori vratnice i
iziđe na put, a Zekonja dva puta riknu, nabi na rogove velike vratnice,
baci ih na put, pa dok pređe preko njih slomi nekoliko parmaka i za
babom, koji je uzmicao uz put do vrh Kamenjica, do stare Baljače. Babo
udari Zekonju još nekoliko puta držalicom, a on stade, podiže glavu i
ponosno zarika i bučući vrati se pred štalu.
I bi mi drago da ima neko ko se ne plaši babine držalice, a kamoli kaiša.
Ide babo niz Kamenjice brišući znoj uredno složenim rubcem i u huji
reče: „Zekonja li Zekonja! U srijedu ćeš ti meni ako Bog-da na pijacu!“
Kako to čuh, zaplačem iz sveg glasa, jer mi je bilo žao Zekonje, ali sa
babom se nije smjelo raspravljati.
Pred veče je babo otiš'o kod Ibre Čavčića Gradine i dogovorio da u
narednu srijedu, kada je u Žepi pazarni dan dođe, „ukoljenči“ Zekonju
(sveže mu na kratko prednju nogu i rogove), oćera na pijacu i proda ga
jal Hamdiji Hruščovu, jal Stojanu. U taj vakat je narodna vlast
zabranjivala šver hajvanom hadžiji Hasanu Zimiću koji je najbolje
plać'o.
Začas prođoše ta tri dana i u srijedu ujutro kada sam „zajmio“ krave da
čuvam u Vinjazi, Zekonja je ostao u štali. Gradina ga je porano oćer'o
na pijacu i prod'o. Kada sam iš'o u Školu Zekonju sam vidio izdaleka i
od tuge za njim potekoše mi suze.
Nastava mi se uduljila, a ja jadva čekam da vidim Zekonju prije nego ga
natovare na kamion i oćeraju za Rogaticu. Kada sam se približavao
Ambulanti vidim da tovare Zekonju, ali kako ga natovariše na kamion, on
poče da bode drugi hajvan, pa ga odmah vratiše sa kamiona. Viče Hamdija
Hruščov „Zvaću ja da za njega šutre pošalju kamion“.
Zekonju su jedva svezali za hrast, ispod Bjelila, u blizini stare stočne
vage. Plačući sam mu prišao da ga počešem, a on pade na koljena,
ispruži vrat i kao da me moli da mu odriješim lanac i priuzu.
Sjedio sam pored njega podugo i plak'o, a onda otiš'o kući i donio mu
krošnju najhasulnijeg sijena, malo kukuruza, tri kocke šećera i kašagiju
da ga još jednom izkašagijam. Ostao sam sa Zekonjom sve do crnog mraka,
a onda sam „leteći“ u strahu za čas stigao kući, obazirući se uz
Bjelila na Kuduzovu kuću, a uz Hamzovinu plašeći se da šta ne bahne.
Pojeo sam na mamino insistiranje malo kumpjeruše, mada mi se zbog
Zekonje nije jelo i do kasno u noć sam o njemu razmišlj'o. Bilo mi je
žao što ga nisam odriješio i doveo kući, da u štali prespava još jednu
noć, ali sam znao da sam to uradio da bi me babo „prebio“ starim
izlizanim kaišem, da ne bi mog'o lju'ski sjesti tri dana. A onda sam se
brinuo da Zekonju šta ne prepa'ne iz Kuduzove kuće, koja je dugo vremena
stajala nenaseljena, a i nakon što je kupio r. Mustafa Karić, pričalo
se da je zanoćio samo je'nu noć i da više nije smio, jer mu se svunoć
nešto prikazivalo; na tavanu su hlupali sudi, a u kući i oko kuće je bio
neki tutanj i huka. Slušao sam kako su stari ljudi i žene govorili da
je to „sikluk na kuću, jer je napravljena na turskom groblju“, te da je
neko od nasljednika prevario nekoga, pa mu se „ne da biti rahat“.
Jedva sam zasp'o, a kada me mama budila na rani sabah, čujem da rominja
kiša, pa mi opet bi žao što mi Zekonja kisne. Nakon sabaha sam mu dok se
još nije ljudski ni razviđelo o'nio krošnju sijena i zobnicu kukuruza.
Dok sam silazio niz Bjelila Zekonja poče bukati i rikati, jer me bezbeli
osjetio. Nisam se kod njega smio dugo zadržavali, jer mi je valjalo
goniti krave da se napasu, a onda u školu.
Kada je Sunce odskočilo i kada su prvi obadovi počeli ujedati hajvan sa
Brezove ravni se začu zvuk motora starog telećaka, koji je iz Rogatice
mahsuz došao po Zekonju, a ubrzo se telećak već penjao uz Previš. Tješio
sam se da im se Zekonja možda prilikom utovara nije oteo i nadao sam se
da će se ipak pomoliti. To su bile samo moje dječije želje i nadanja.
Utihnula je Žepa od rike i buke moga Zekonje, koji je samo zato što je
bio silan i što je udario na babu umjesto u jaram, završio u Rogatičkoj
klaonici, a nešto mi je ostalo krivo i na Ibru Gradinu, što ga ukoljenči
i odvede na pijacu, ali i na babinog tetića Hamdiju Hruščova, što ga
pazari.
Kasnije sam kroz život shvatio da je slično i sa ljudima; hrabri,
snažni, silni i odvažni uglavnom bivaju sklonjeni, prekomandovani i
žrtvovani, a oni drugi manje vrijedni, mirni i poslušni žive i uživaju,
samo zato što su poslušni, što se ne „iskreću na domaćina ili šefa“ i
što ne znaju ni bukati, ni rikati i što im odgovaraju svi teljizi,
jarmovi, plugovi, rala, drljače i saone i njima ne trebaju kandžije, jer
su navili da tegle i na obični povik!!!
Sarajevo; 09. mart 2014.g. Nezim Halilović Muderris
